U poplavi raznih Strategija koje u zadnje vreme zapljuskuju Srbiju, pojavljuje se i Strategija razvoja obrazovanja u Srbiji do 2020. godine, koja treba da pruži dugoročne ciljeve i pravce razvoja obrazovanja u Srbiji. Iako veoma cenim ekipu eksperata koja je radila na Strategiji razvoja obrazovanja u Srbiji, posebno profesora Vlastu Matejića koji ima veliko iskustvo u izradi strategija, hteo bih da pružim nekoliko kritičkih opaski sa ciljem da se eventualno doprinese poboljšanju Strategije i u nadi da neće i ova Strategija, kao i mnoge druge, sakupljati prašinu u fiokama nadležnih ministarstava.
Ne negirajući da nam je Strategija razvoja obrazovanja potrebna, najpre bih postavio pitanje: da li je moguće u situaciji u kojoj se nalazi Srbija napraviti realnu strategiju razvoja obrazovanja koja će, makar i delimično, odgovarati potrebama naše privrede i društva u celini? Odgovor na ovo pitanje je povezan sa sadašnjim stanjem i budućim pravcima privrednog razvoja Srbije. Strategiju razvoja obrazovanja nije moguće napraviti bez realne strategije privrednog razvoja Srbije. Da li imamo realnu strategiju privrednog razvoja Srbije? Meni se čini da nemamo. Imamo neku projekciju razvoja do 2020. godine koja je previše uopštena i pitanje je da li je realna ili predstavlja samo spisak želja. Da li na osnovu nje možemo reći koje će se privredne oblasti i industrijske grane razvijati u narednim godinama? Da li na osnovu te projekcije možemo reći koji su nam profili stručnjaka potrebni i koje obrazovne profile treba podsticati, odnosno koji će profili kadrova imati mogućnosti zapošljavanja u budućem periodu. Ja mislim da ne možemo. To ne znači da ne treba raditi na Strategiji razvoja obrazovanja, ali svakako je ne treba donositi brzo i brzopleto i svakako ne bez prethodne pripreme i neophodnih podloga.
Kada govorimo o Strategiji razvoja obrazovanja, mi govorimo o strateškim opredeljenjima zemlje. Strategija razvoja obrazovanja bi trebalo da bude povezana sa mogućnostima zapošljavanja. Pri tome se moraju u Strategiji makar naznačiti dugoročne potrebe za kadrovima određenog profila bazirane na potrebama privrednog i društvenog razvoja. Ako neko hoće da studira fakultete za kojima nema tražnje, on mora da unapred zna da potrebe za tim profilima ne postoje i da će moći da se zaposli tek kroz 20 – 30 godina. U takvim situacijama treba da reaguje država kroz politiku upisa i finansiranje državnih fakulteta iz odnosnih oblasti.
Kada govorimo o delu Strategije koji se odnosi na finansiranje visokog obrazovanja, koje je izazavalo dosta polemike, ja bih se osvrnuo samo na jedan aspekt tog problema. Ne podržavajući u celini predložene principe finansiranja visokog obrazovanja koji su dati u Strategiji moram da kažem da su neke opaske koje se povodom toga pojavljuju u javnosti preterane i nepotkrepljene činjenicama. Kada govorimo o pravu studenata sa privatnih visokoškolskih ustanova na dom, ishranu i prevoz, meni se odmah postavlja pitanje od čijih para su ovi domovi i menze zidani i od čijih para se izdržavaju? Da li samo od para građana čija deca studiraju na državnim fakultetima? Jasno je da su u tome učestvovali i učestvuju svi građani i da svi imaju isto pravo da ih koriste. Na koji način i po kojim kriterijumima će se ostvarivati to pravo je problem koji treba posebno i temeljno analizirati i rešavati. Paušalne ocene da su studenti na privatnim fakultetima u prednosti, jer lakše dobijaju veće ocene svakako ne stoji. Kao što ima privatnih fakulteta gde se lako dobijaju visoke ocene, isto tako ima i državnih na kojima se to događa. Da li je više takvih privatnih ili državnih, teško je reći. U javnosti je stvorena slika da ima više privatnih. Moja iskustva govore da ima i državnih fakulteta na kojima se lako polaže i dobijaju visoke ocene. Uzgred budi rečeno, moja iskustva govore da se finansijska sredstva mnogo lakše i neefikasnije troše na državnim fakultetima, nego na privatnim. I to svakako treba uzeti u obzir kod opredeljenja da li i studenti sa privatnih fakulteta imaju pravo da koriste sredstva iz budžeta ili neke resurse koji su u državnom vlasništvu.
prof. dr Petar Jovanović
