Srbija između krize i štednje
Zašto su privatni fakulteti ekonomski efikasniji od državnih?
U zadnje vreme se u Srbiji dosta priča i piše o odnosu državnih i privatnih fakulteta i univerziteta. Vrše se poređenja kvaliteta nastave i načina ocenjivanja, analiziraju raspoloživi nastavnici i prostor, a ponegde stidljivo pominju i ekonomski efekti. U vreme svetske krize i potrebe za racionalnim ponašanjem i štednjom u svim oblastima ljudskog delovanja, nije na odmet analizirati i uporediti ekonomsko poslovanje i efikasnost državnih i privatnih fakulteta. Moguće je da iz toga proisteknu neke mere za poboljšanje našeg sistema visokog obrazovanja.
Analizirajmo najpre stanje u pogledu ostvarivanja prihoda. Državni univerziteti i fakulteti dobijaju od države prostor, sredstva za plate, delom sredstva za investicije, i sredstva za materijalne troškove, za koja se tvrdi da su nedovoljna. Državni fakulteti sami prihoduju sredstva od samofinansirajućih studenata, održavanja raznih seminara i treninga, konsultacija i projekata, itd. Pri tome treba naglasiti da, npr. između pojedinih fakulteta Univerziteta u Beogradu, postoje velike razlike u pogledu raspoloživih finansijskih sredstava.
Privatni fakulteti celokupna sredstva prihoduju od osnivača i od sopstvenog rada. Osnivač najčešće daje znatna sredstva za iznajmljivanje ili kupovinu prostora, kupovinu opreme, knjiga za biblioteku, itd. Privatni fakulteti takođe prihoduju od održavanja raznih seminara i treninga, izrade projekata i elaborata, itd.
A kako stoji stanje u pogledu troškova?
Državni fakulteti se u pogledu troškova ponašaju dosta lagodno i najveći broj onih koji imaju solidna finansijska sredstva, se trude da ih što brže potroše. Pojedini dekani sa tih fakulteta se ponašaju kao i direktori u javnim službama i javnim preduzećima i troše nemilice raspoloživa finansijska sredstva. Izmišljaju i naduvavaju investicije, troše velika sredstva za materijal koji kupuju u „svojim“ firmama, izmišljaju puteve na naučne kongrese i sportska takmičenja, vode na puteve svoju rodbinu o trošku fakulteta, kupuju skupu opremu po nerealnim cenama, i dr. Pri tome treba reći da je profesorima na državnim fakultetima zagarantovana plata, negde veća, a negde manja, pa pojedini profesori na nekim državnim fakultetima navrate na fakultet jednom nedeljno.
Na privatnim fakultetima je to nemoguće, kao što je nemoguće da se kupi oprema ili softver za dvostruko veću cenu. Privatni fakulteti se trude da u svim oblastima smanje troškove, nema lagodnog trošenja i razbacivanja para, nema naduvavanja računa, nema nepotrebnih i skupih investicija. Kod privatnih fakulteta nema čestih građevinskih radova kao i naduvavanja cena kao kod pojedinih državnih. Privatni fakulteti se bore za najnižu cenu građevinskih radova. Tu nema korupcije, jer izvođač nema koga da korumpira i nema nameštenih tendera. Sa druge strane, pojedini dekani državnih fakulteta vide u građevinskim radovima mogućnost da ostvare ličnu korist, što je izgleda česta pojava u javnim preduzećima i službama. Slično se odnosi na razna putovanja, ekskurzije, sportska takmičenja studenata, itd.
Uzimajući u obzir sve prethodno navedeno, može se konstatovati da su privatni fakulteti štedljiviji i ekonomski efikasniji od državnih. Ali to naravno ne znači da su privatni fakulteti i univerziteti idealni. Kod njih ima dosta problema druge vrste. Međutim, prethodna analiza se odnosi na ekonomsko poslovanje državnih i privatnih fakulteta i ona upućuje na navedeni zaključak. U vreme velike ekonomske krize ovo su stvari koje ne treba zanemariti. Ova država ne može da opstane ako njene javne službe ne budu obazrivije i štedljivije.
prof. dr Petar Jovanović
